Историјат

Рад школе блиско је повезан са настанком и развојем самог места. Иако се помиње још као келтско насеље и место са две чувене друмске механе из доба Турака на старом крагујевачком путу, настанак данашње Раље повезан је са изградњом железничке пруге Београд – Лапово – Ниш. Од 1884. године, када је изграђена железничка станица у Горњој Раљи, почиње њено интензивније насељавање највише породицама из околних места, а било је и досељеника из Босне и Војводине. Иначе, Горња Раља је препознатљива по добро очуваним приземним кућама грађеним у аустроугарском стилу, нетипичном за шумадијске крајеве. Године 1887. у Раљу је, из Сопота, привремено пренето седиште среза космајског и већ 1891. Раља је представљала малу варошицу са 14 занатлијских радњи, 3 механе, 4 дућана и парним млином. Изградњом фабрике цемента (1897/98) подиже се читаво једно насеље за раднике и Раља 1923. године бива проглашена за варошицу. Две године касније, 1925, она се одваја од Парцана и формира посебну општину.

До 1923. године Раља није имала своју школу, те су деца похађала школу у Парцанима која је званично почела са радом давне 1883. године. Пут до школе у Парцанима деци из Раље био је прилично дуг и напоран , те се на иницијативу и захтеве родитеља коначно доноси одлука да се отвори школа у самој Раљи.

Историјски подаци говоре да је школа у Раљи основана 1923. године, а оснивач школе било је Министарство просвете. Школа је почела са радом септембра месеца исте године са 27 ученика у сва четири разреда. Пошто још увек није постојала посебна школска зграда, настава се одвијала у кући Стојана Марковића. У тако скученом и неодговарајућем простору радила је свега годину дана, до септембра месеца 1924. године, када је завршена изградња школске зграде у непосредној близини железничке станице, на поклоњеном имању Андреје Митровића, трговца из Раље. Зграда је имала једну учионицу, канцеларију и стан за учитеља и била је подигнута искључиво од добровољних прилога житеља овога краја.

“ Нова школа – сећа се мештанин Миладин Лукић Луле – постала је понос свих Раљана. Њена фасада била је офарбана у две боје: оквир је био бео, а у оквирима прскани неравни бетон петролеј боје. Широко двориште протезало се од улице до улазних врата. На том потезу било је засађено око 50 стабала јела. На самом улазу у зграду простирао се дуг ходник, а одмах са леве стране налазило се мало одељење у коме су – сећам се – седели ђаци прваци. У доњем делу зграде налазио се стан брачног пара учитеља. Испод стана био је мали подрум, а нешто даље, у дворишту, летња шупа. У њој је учитељица Рајна спремала јело, а испод ње, под високим храстом, за столом прекривеним белим везеним столњаком, дочекивала госте. У школском дворишту увек је било живо. Дечаци су се играли ђула, дугмића и кликера, а девојчице су везле, плеле… Највеселије је било за Св. Саву и Дан литија. Тада је све било другачије, веселије, некако лепше…“

Први учитељ у Раљи била је госпођа Вукосава Васић Павићевић, а од 21. јануара 1924. године Славка Ћепаковић (Чепаковић). Потом су се смењивали: Живорад Јанић, Душан Батричевић, брачни пар Тихомир и Рајна Јеремић (1928 – 1936), а посебно омиљени Милан и Даринка Радосављевић радили су у овој школи око 30 година (од 1936. до пензионисања).

Сем ниже гимназије, у Раљи је постојао и школски интернат који је радио свега годину дана, као и једно одељење ученика у привреди, махом оних који су учили занат у фабрици цемента.

Од 1955. године па све до данас, школа је пролазила кроз неколико етапа организовања. Најпре су јој припојене четвороразредне школе у Парцанима и Поповићу, затим следи њихов самостални рад, да би јој се коначно ове школе припојиле 1961. године. Осам година касније (1969), у састав школе улази и осморазредна школа “ Чеда Милосављевић“ у Стојнику, као и четвороразредна школа у Бабама.

Школска зграда је проширена 1959. године са још три учионице, фискултурном салом са бином и ходником. И ово проширење урађено је највећим делом из месног самодоприноса и добровољним радом мештана.

Данашњи изглед школа је добила 1976. године, доградњом новог, модерног објекта на спрат са седам, тада специјализованих учионица, шест кабинета за наставнике, зборницом, радионицом за ОТО, котларницом и осталим пратећим просторијама на укупној површини од 1200 m². Том приликом адаптиране су три учионице у старом делу школе, а нешто касније и школска кухиња са трпезаријом, фискултурна сала и спортски терени. У делу школског дворишта испред главног улаза, у маштовито осмишљеним кружним целинама, посађене су липе, а са бочне стране, на косини – борови и јеле.

Од 1959. године школа носи име “ Александра Цана Марјановић“, у знак сећања на учитељицу из Поповића, стрељану у логору на Бањици 1942. године. Дан њене погибије, 5. март, обележава се као Дан школе.