Рад школе блиско је повезан са настанком и развојем самог места. Иако се помиње још као келтско насеље и место са две чувене друмске механе из доба Турака на старом крагујевачком путу, настанак данашње Раље повезан је са изградњом железничке пруге Београд – Лапово – Ниш. Од 1884. године, када је изграђена железничка станица у Горњој Раљи, почиње њено интензивније насељавање највише породицама из околних места, а било је и досељеника из Босне и Војводине. Иначе, Горња Раља је препознатљива по добро очуваним приземним кућама грађеним у аустроугарском стилу, нетипичном за шумадијске крајеве.
Године 1887. у Раљу је, из Сопота, привремено пренето седиште среза космајског и већ 1891. Раља је представљала малу варошицу са 14 занатлијских радњи, 3 механе, 4 дућана и парним млином. Изградњом фабрике цемента (1897/98) подиже се читаво једно насеље за раднике и Раља 1923. године бива проглашена за варошицу. Две године касније, 1925, она се одваја од Парцана и формира посебну општину.
До 1923. године Раља није имала своју школу, те су деца похађала школу у Парцанима која је званично почела са радом давне 1883. године. Пут до школе у Парцанима деци из Раље био је прилично дуг и напоран , те се на иницијативу и захтеве родитеља коначно доноси одлука да се отвори школа у самој Раљи.
Историјски подаци говоре да је школа у Раљи основана 1923. године, а оснивач школе било је Министарство просвете. Школа је почела са радом септембра месеца исте године са 27 ученика у сва четири разреда. Пошто још увек није постојала посебна школска зграда, настава се одвијала у кући Стојана Марковића. У тако скученом и неодговарајућем простору радила је свега годину дана, до септембра месеца 1924. године, када је завршена изградња школске зграде у непосредној близини железничке станице, на поклоњеном имању Андреје Митровића, трговца из Раље. Зграда је имала једну учионицу, канцеларију и стан за учитеља и била је подигнута искључиво од добровољних прилога житеља овога краја.
Нова школа – сећа се мештанин Миладин Лукић Луле – постала је понос свих Раљана. Њена фасада била је офарбана у две боје: оквир је био бео, а у оквирима прскани неравни бетон петролеј боје. Широко двориште протезало се од улице до улазних врата. На том потезу било је засађено око 50 стабала јела. На самом улазу у зграду простирао се дуг ходник, а одмах са леве стране налазило се мало одељење у коме су – сећам се – седели ђаци прваци. У доњем делу зграде налазио се стан брачног пара учитеља. Испод стана био је мали подрум, а нешто даље, у дворишту, летња шупа.
У њој је учитељица Рајна спремала јело, а испод ње, под високим храстом, за столом прекривеним белим везеним столњаком, дочекивала госте. У школском дворишту увек је било живо. Дечаци су се играли ђула, дугмића и кликера, а девојчице су везле, плеле… Највеселије је било за Св. Саву и Дан литија. Тада је све било другачије, веселије, некако лепше…
Први учитељ у Раљи била је госпођа Вукосава Васић Павићевић, а од 21. јануара 1924. године Славка Ћепаковић (Чепаковић). Потом су се смењивали: Живорад Јанић, Душан Батричевић, брачни пар Тихомир и Рајна Јеремић (1928 – 1936), а посебно омиљени Милан и Даринка Радосављевић радили су у овој школи око 30 година (од 1936. до пензионисања).
Сем ниже гимназије, у Раљи је постојао и школски интернат који је радио свега годину дана, као и једно одељење ученика у привреди, махом оних који су учили занат у фабрици цемента.
Од 1955. године па све до данас, школа је пролазила кроз неколико етапа организовања. Најпре су јој припојене четвороразредне школе у Парцанима и Поповићу, затим следи њихов самостални рад, да би јој се коначно ове школе припојиле 1961. године. Осам година касније (1969), у састав школе улази и осморазредна школа ” Чеда Милосављевић” у Стојнику, као и четвороразредна школа у Бабама.
Школска зграда је проширена 1959. године са још три учионице, фискултурном салом са бином и ходником. И ово проширење урађено је највећим делом из месног самодоприноса и добровољним радом мештана. Данашњи изглед школа је добила 1976. године, доградњом новог, модерног објекта на спрат са седам, тада специјализованих учионица, шест кабинета за наставнике, зборницом, радионицом за ОТО, котларницом и осталим пратећим просторијама на укупној површини од 1200 м2. Том приликом адаптиране су три учионице у старом делу школе, а нешто касније и школска кухиња са трпезаријом, фискултурна сала и спортски терени. У делу школског дворишта испред главног улаза, у маштовито осмишљеним кружним целинама, посађене су липе, а са бочне стране, на косини – борови и јеле.
Од 1959. године школа носи име ”Александра Цана Марјановић”, у знак сећања на учитељицу из Поповића, стрељану у логору на Бањици 1942. године. Дан њене погибије, 5. март, обележава се као Дан школе.
Историјат издвојених школа
Основна школа у Парцанима једна је од најстаријих школа на подручју општине у којој се и данас одвија настава.
Према писаним подацима, у Парцанима је и пре отварања редовне (државне) школе постојала приватна школа у периоду од 1867. до 1881. године. Ову школу, смештену у једној приватној кући и издржаваној од родитеља ђака, похађало је 27 ученика, а први учитељ био је Арсеније Шушњаревић.
Године 1879. парцанска општина доноси одлуку о изградњи планске школске зграде и у наредне две године велики број радова био је завршен. Али, пошто није било довољно средстава да се зграда у потпуности доврши, парцанска општина склапа уговор са предузимачем на изградњи железничке пруге Београд – Ниш, Виљемом Травелом, да зграду заврши и користи је за смештај болесних радника, а за то време настава се одвијала у проширеној просторији општинске суднице. Прва учитељица у овој школи била је Јелена Петровић.
Новембра месеца 1884. године ђаци су, коначно, ушли у нову школску зграду. Озидана каменом, са светлим и патосаним учионицама, нова школа је била једна од најлепших у београдском округу. Имала је две учионице, канцеларију, стан за учитеље, подрум, бунар и пространо двориште са вртом.
Први учитељ који се дуже задржао у овој школи био је Милосав Радосављевић из Кораћице (1894 – 1914), учесник балканских ратова и борац у Првом светском рату. Затим су се смењивали: Сава Павићевић, Хамид Мазаловић (1930 – 1937), Борис(л)ав Новаковић ( 1931 – 1941), Мила Срданов Бајалица (1936 – 1939), Велинка Вела Бенић (1939 – 1942), Милка Мраковић.
У Поповићу је од 1842. до јануара 1843. године постојала општинска сеоска школа. За то време променила су се два учитеља. Тек 1867. отворена је школа у Поповићу у згради Исаила Матејића, механџије. Зграда је имала једну ниску учионицу, собу у којој су ђаци ручавали и отворен трем. Стан учитеља био је у посебној кућици до школе. Први учитељ у овој школи био је Јосиф Марковић. Године 1899. саграђена је нова школска зграда са две учионице, а стара зграда служила је за учитељске станове.
Познатији учитељи били су: Јован Цветковић (1870 – 1879), Анка (1899 – 1936) и Милорад Марковић (1912 – 1941), Петар и Наташа Дунић.
Године 1932. на Друминама је отворена још једна школа у приватној згради Ненада Матејића. Ова школска зграда завршена је 1936, а прва учитељица у овој школи била је Александра Цана Марјановић.
Прва стојничка школа налазила се код старе цркве између Стојника и Губеревца и школу су похађала деца из оба места. Пошто је зграда била саграђена од трошног материјала, 1874. године је затворена, те се настава одвијала у кући коју је привремено уступио учитељ Илија Милосављевић.
Нова школска зграда сазидана је 1883, и у то време била је једна од најлепших школа у округу. Зграда је била планска, са две учионице и канцеларијом. Године 1964. у Стојнику је саграђена нова осмогодишња школа која је пет година касније (1969) припојена матичној школи у Раљи.
Познатији учитељи стојничке школе били су: Руфим Големовић, Илија Милосављевић (од 1866. до 1873. и од 1881. до 1899.), Софија Јовановић (1904 – 1926), Чедомир и Зорка Милосављевић (1929 – 1936), Милован Јанковић.
Школа у Бабама радила је првих неколико година у приватној кући (1897 – 1907). За подизање школске зграде 1901. године, највише су се ангажовали Новица и Јовица Новичић. Школска зграда имала је једну учионицу, канцеларију и стан за учитеља.
Први учитељ био је Глигорије Крушевчанић, а остали познатији учитељи били су: Новица Ђорђевић (1908 – 1914) и Аброзије Курелић (1923 – 1933).